Pitanje: Kako sedmogodišnjaka osloboditi straha od mraka?


ODGOVOR: Strah je primarna emocija i urođen je svakom čoveku kao reakcija organizma na pretnju. On ima, pre svega, korisnu i adaptivnu  funkciju.  Obično, roditelji polaze od toga da je strah nešto loše i da ga dete treba, što pre prevazići. Međutim, sa tim ne treba žuriti. Dokaz da je strah, ponekad i korisna emocija, je i to što su strahovi urođeni i javljaju se u različitim fazama razvoja deteta. Zato ih i zovemo – razvojni strahovi. Obično se očekuje da, kroz određeno vreme, razvojni strah iščezne. Međutim, ponekad se desi i da je potrebno malo duže vremena. To je individualno i zavisi od prirode deteta ali i od toga koliko je okolina podsticajna i brižna. Bez obzira na to da li nam strah koji dete oseća deluje bezazleno i iracionalno, prenaglašeno ili besmisleno, moramo znati da je on za dete uvek realan. Moramo se postaviti tako da ne produbljujemo već postojeće strahove ali ne smemo ni uskratiti detetu da oseti strah, jer bi mu to onemogućilo da prepozna opasnost i da se štiti.

Strah od mraka javlja se, obično, oko 3. godine.  Često se ispoljava kao strah da će dete u mraku, neko povrediti; da će čudovište izaći iz ormara; da će ga ujesti pauk itd. Ovo je period u kojem se intenzivno razvija imaginacija kod deteta, lako se uživljava u prizore iz crtanih filmova i priča. Deca, u ovom periodu, imaju potrebu da spavaju sa otvorenim vratima ili upaljenim svetlom, da pređu kod roditelja u sobu i to im ne treba uskraćivati. Vremenom, većina dece počne spontano sama da zatvara vrata sobe u kojoj spavaju i gase svetlo pred spavanje. Međutim, insistiranje roditelja da se to uradi pre nego što je dete spremno, naglo suočavanje sa predmetom, pojavom koja izaziva strah može dovesti do njegovog produbljivanja i pojačavanja.

Kao treba postupati ako se dete još uvek boji mraka:

  • Ohrabriti ga ako želi da priča o tome. Nikako ga ne treba ismejavati, biti nestrpljiv ili mu argumentovano dokazivati da nema razloga da se plaši.
  • Uvažiti dete i njegov strah. Treba mu ispričati da se i hrabri ljudi boje i da ih to često štiti u opasnim situacijama. Ovaj strah ne treba potiskivati ili ignorisati. Objasniti detetu da to nije sramota. Dete ne treba grditi zbog toga i nazivati „kukavicom“.
  • Izbegavati strašne filmove, strašne crtane filmove i okrutne bajke.
  • Ne treba mu pretiti (ako neće da jede ili da uradi nešto) čudovištima, zatvaranjem u mračnim prostorijama itd…
  • Organizovati detetov dan tako da se druži i igra sa vršnjacima, što više bude zaokupljeno igranjem i planiranjem, boravkom u prirodi manje će razmišljati o svojim unutrašnjim strahovima.
  • Ostavljati noću otvorena vrata ako dete to još uvek želi. U sobi gde dete spava može da gori i prigušeno svetlo ili prijatna tiha muzika. Dete treba da zna da ćete doći u svako doba noći na njegov poziv, da ga obilazite noću dok ono spava itd… Ne opterećujete se time što je ono preraslo uzrast za to. Svako dete je posebna individua a treba se podsetiti da se i mnogi odrasli ljudi plaše mraka.
  • Provoditi sa njim dosta vremena u toku dana i pružiti mu osećaj sigurnost u roditelje.
  • Pohvaliti svaki napredak deteta, na primer: kada je ostalo samo u sobi neki kraći period itd…
  • Porazgovarati sa učiteljicom i pedagogom o njegovom ponašanju u školi.
  • Ako znate da se dete plaši mraka zbog nekog doživljenog stresa ili mislite da mu ne možete pomoći, potražite stručnu pomoć.

 

http://i.huffpost.com/gen/998949/thumbs/o-NIGHT-FEARS-IN-CHILDREN-facebook.jpg

 

Leave a comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *