Krstarenje Đerdapskom klisurom


Jutarnji sunčevi zraci milovali su usnuli, mirni Dunav.

Tu usnulost povremeno je remetila dečje oduševljenje svakog momenta kada bi autobus ušao u neki od mnogobrojnih tunela na magistrali koja je vodila do Tekije. I tek što se vesela dečija graja stišala jer je nestalo tunela za igru, usledio je još veći dečiji žamor jer su deca počela glasno da se takmiče u novoj igri pod imenom „Ovo je naš brod“. Smenjivali su se brodići na Dunavu, a klinci su za svaki nestrpljivo očekivali da će to biti upravo taj koji će ih povesti u novu avanturu rekom po vrelom avgustovskom danu, ali autobus je prolazio pored brodića i nije se zaustavljao.

A onda Tekija i… Ukrcavanje na simpatični brodić za koji klinci više i ne mogu da veruju da je konačno došao momenat kada će kopno zameniti reka.

A onda je kopno počelo da se polako udaljava i što je magična barka više odmicala Dunavom to su glasići počeli ponovo da se jako oglašavaju, magija je počela… Simpatične okice su čas gledale u talase, čas u brodić, čas u glisere koji su jurcali tamo amo  i pozdravljali veselu družinu na brodiću.

Prvo što su Bebirončići obišli bila je Trajanova tabla, znamenitost ovog dela Dunava. I dok su roditelji slušali zanimljivu istorijsku priču o čuvenoj Trajanovoj tabli, dečica su verovatno više razmišljala o tome ko i kako piše sa reke po istoj, jer ruku na srce na onoj, njima poznatoj školskoj tabli, voda više briše nego što piše, a eto sad neka tabla i tu neka slova i sve to na vodi… Vau i to može…

A brodić je dao gas i hop zavio desno i stigao sasvim blizu rumunske obale gde je dečicu pozdravio ni manje ni više jedan kralj… Uklesan u steni visine nekoliko desetina metara, lice dačkog kralja Decibela izazivalo je oduševljenje svih prisutnih na brodu. Znatiželjne okice mališana gledale su taj zanimljiv lik kako ih posmatra iz susedne države i na momenat im se činilo da skulptura maše…

Ali kako je brodić polako klizio po Dunavu shvatali su da im mašu turisti sa rumunske obale. Mahali su i Bebironci njima i vikali „Zdravo, zdravo“… Iako ti turisti govore drugi jezik, tog momenta se sve stopilo u jedan univerzalni jezik dečije sreće i radosti koji nije prestajao ni prolaskom brodića pored obližnjeg ženskog manastira koji se blago spušta na obalu reke i blagosilja sve dunavske putnike prolaznike.

I tako je brodić stigao do kraja svoje rute do mesta gde smo mislili da će se zagrliti dve dunavske obale kao što je na našem čarobnom brodiću grlio drug druga, malena princeza svoju majku, sunčevi zraci Dunav…

A onda je brod počeo da pravi širok luk za povratak… Za momenat, svi prisutni na brodu pomislili su da će brod pristati na neko mesto na susednoj obali, a ni slutili nisu da kapetan Bebirončeta okreće prevoz za povratak kući, došlo je vreme za povratak.

Tokom povratka ka Tekiji, u komandnoj kabini broda smenjivala su se dečica gde im je ljubazni kapetan broda sada objašnjavao kako to njihovi snovi plove tom bisernom dunavskom vodom. I zato nije za čuđenje prizor neverice kada je brod pristao na mestu polaska. Da, tu nije bio kraj ovog dečijeg putovanja.

Opijeni tom dunavskom ljubavlju koju su upravo Bebirončići doživeli, mali prinčevi i princeze započeli su jedno novo putovanje, ono najlepše, dečije… Putovanje mašte… I snova… I želja…

I tek da doživljaj bude još veći i da iz jedne druge perspektive naši najmlađi vide gde su to oni danas otplovili, na povratku naša grupica sanjara obišla je i Donji Milanovac i lokalitet Kapetan Mišin breg.

Do nekih novih putovanja, do nekih novih želja, snova, nadanja…

Napiši komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *