Odgovor: Osnova redovnog učenja su radne navike koje se stiču vrlo rano, još u prvim školskim godinama. U početku, dete treba navići da uči u određeno vreme i na jednom, određenom mestu. To ne mora da bude posebna soba, već neki kutak u zajedničkoj sobi ali je vrlo važno da stalno uči na istom mestu i u, približno, isto vreme, koliko to obaveze roditelja i deteta dozvoljavaju. Koliko će dete dnevno učiti zavisi od njegovih mogućnosti, aspiracija i ciljeva, koncentracije i pažnje, navike da uči i drugih faktora. S obzirom da, koncentracija u periodu adolescencije može da varira, učenik treba da napravi plan učenja koji njemu odgovara. Najbolje bi bilo da uči na periode od pola sata ili 45 minuta, sa pauzama između koje neće biti duže od 5 do 10 minuta, slično kao školski raspored. Vrlo je važno da se dobro kombinuju predmeti koje će učenik učiti naizmenično jer na taj način može da izbegne dosadu i da zadrži pažnju. Tako, može da uči prvo omiljeni predmet, pa nakon kratke pauze da pristupi učenju predmeta koji malo manje voli. Nakon toga, treba da sledi opet neka omiljena aktivnost: šetnja, sport ili druženje sa drugovima. Ili, može kombinovati prirodne i društvene predmete, naizmenično. Posle povratka sa dužeg odmora treba ponoviti sve što se toga dana učilo. Jako je dobro da učenik stekne naviku da, odmah nakon povratka iz škole, pregleda beleške koje je napravio u školi jer se na taj način gradivo mnogo sporije zaboravlja. Kada pristupi učenju tog gradiva, biće mu potrebno mnogo manje vremena od učenika koji nije pregledao beleške. Vrlo je važno, takođe, ukoliko se plan za taj dan ne realizuje, da se propuštene aktivnosti nadoknade sutradan ili za vikend. Na taj način, ako se periodi učenja i odmora dobro iskombinuju više nije važno – koliko smo učili, već – da li smo naučili sve što smo planirali.
http://blogs.adobe.com/captivate/files/2012/01/Book_Rapid-eLearning.jpg